17 May

posted by:

Jacim

1

Komentara

Annapurna bazni kamp – Himalaji

Onomad, kad sam prvi put videla film o usponu na Island Peak 2012, ostala sam bez daha od pogleda na te planine. I jedino što sam mogla da izgovorim je bilo: šta bih dala da ovo mogu da vidim svojim očima! A onda su me ubedjivali da je to sasvim moguće, i da samo treba malo da planinarim po Srbiji, i ako mi se dopadne, da krenem na Putovanje. Jer to nije putovanje malim slovom, i nije transfer od mesta A do mesta B, to je putovanje koje traje dugo i nakon sto se fizički vratite u svoj grad.Putovanje na kojem upoznate neke divne ljude, neku sasvim drugačiju zemlju, narod i kulturu, ali pre svega, i najvažnije, neku sasvim drugačiju, novu i bolju sebe… I dozvolite i drugima da je upoznaju…

Pitaju me meni bliski ljudi, ‘Šta se tebi desilo tamo? Šta ste radili? Otkud taj sjaj u očima, osmeh na licu, mir u svakom pokretu?’ Ne znam konkretno da im odgovorim. Šta smo radili? Hodali, šetali, penjali se, silazili, opet se penjali, silazili… Niz brda, uz potoke, pored reka, preko mostova, kroz sela, šume… Ah, šume!!! Šume rascvetalih rododendrona, koje mirišu na jasmin, zemlju, proleće, vazduh… Vazduh, bez zagadjenja, bez smoga, dima, hemije, osveživaca :) Svež vazduh, pravi, organski ..:) Vazduh koji miriše na vazduh.Kod kuće kupujem neke preparate koje utaknem u šteker i soba mi ‘miriše’ na prolećni povetarac, pokošeno seno ili jutarnji lahor….hahahaha! Kakav fake!

Udisala sam jutarnji povetarac, i verujte, nema te hemije koja to moze da imitira.
Gledala sam sunce kako izlazi iza planine od 7000m, kupa sve oko sebe u zlatnu boju i menja prirodu iz sivo-bele slike u šarenilo duginih boja…Hodala sam po laticama rododendrona, kamenim stepenicama i otapajućem snegu…Šetala sam ivicama provalija, klimavim mostovima, gazila preko potoka koji se slivaju niz litice, verala se uz strme stene, kisnula noću po blatu, samo uz svetlo čeone lampe…
Kupala se u vrućim izvorima, tuširala se hladnom vodom, spavala u vreći, budila se pre zore da čekam izlazak sunca…Jela momo, vegy noodle soup, tibetanski hleb, pila ginger-lemon tea…I gledala planine…Gledala…svojim očima…
Moćne, mirne, bele… Planine na čijim vrhovima divlja vetar, i podiže oblake snega, pa izgleda kao da se tamo dime neke nevidljive vatre…Planine sive i strašne, gole, tužne u svojoj samoći…Zelene, nabujale, posute živahnim selima, ili plavim krovovima lodževa koji čekaju umorne trekere…I bila taj savršeno umorni treker…
Umorna od fizičkog napora, svežeg proredjenog vazduha i neverovatnih utisaka, novih i neponovljivih svakog dana. Ne od sedenja, telefona, mailova, sastanaka. Od prirode, pardon, Prirode, koja ti uzme poslednji atom snage, ali ti zauzvrat da, neke energije, nove, drugačije, jače, plemenitije…Energije koju te planine čuvaju negde u sebi, i sto ti je više daju, sve je više imaju… A ti je sve više želiš uzeti, skupiti, poneti sa sobom…
A nekima to i uspe :)  Zahvalna…nosim je u sebi, čuvam, delim, i ne bojim se da će nestati…jer to je uspomena kakvu nisam ponela ni sa jednog putovanja do sada.
Jer samo ovo je bilo Putovanje.
Pavlica Papović
Extreme Summit Team

Komentari:

  • Milica -

    Draga Pavlice,

    napisala si predivan tekst..i podsetila me na moje Putovanje. Nepal je zaista čarobna zemlja.
    Hvala ESTu što omogućava Putovanja.

    Puno pozdrava za sve Himalajce od,

    Milice

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>