23 Feb

posted by:

Jacim

0

Komentara

LUPOGLAV – Uspon koji ćemo pamtiti

Tokom vikenda 13/15.03  članice himalajske ženske ekspedicije koju čine planinarke iz Srbije, BiH i Crne Gore, bile su u sklopu priprema na planini Prenj (BiH). Tamo su imale zimski uspon na vrh Lupoglav (2102m) zajedno sa još 200 planinara iz čitavog regiona.Prošle jeseni smo morali da odustanemo od odlaska u Himalaje jer nam je jedan od glavnih sponzora u zadnji čas odustao od podrške. Bio je to test za sve nas – kako za devojke, tako i za mene koji sam obećao da ću pronaći novac za prvu žensku ekspediciju u Himalajima. Proradile su emocije, ali i inat da se i pored odbijanja zvanične podrške države,nastavi sa potragom za potencijalnim sponzorima i donatorima. Iskreno, posle godinu dana priprema i nadanja, devojke su zaslužile da krenu na put, a mene lično je bilo sramota da im pogledam u oči i kažem: Znate šta, nema ništa od ekspedicije.Nisam uspeo da pronadjem novac.

Kada čovek da obećanje onda treba i da ga ispuni. Zato sam uložio puno truda i vremena u poslednjih 6 meseci kako bi uspeo da zatvorim finansijsku konstrukciju.  U tom trenutku to je bila nemoguća misija, mada je put koji sam prošao bio jedno veliko korisno iskustvo.  Zanimljivo je da su nas odbijale fondacije koje se isključivo bave ovakvim projektima, oni koji se javno deklarišu za podršku ženskom sportu ili za ravnopravnost medju polovima, nas su glatko odbijali. Kako su prepreke rasle, tako je moj motiv da nastavim rastao. Pred polazak na Lupoglav nisam bio siguran šta da kažem devojkama. Idemo li ovog proleća na Himalaje ili ne. Naime nedostaje nam još nešto novca za ekspediciju (1/5 od ukupne sume),  pa sam razmišljao da li da ovih mesec i po dana tražimo taj ostatak i nadamo se najboljem ili da sve ponovo odložimo za jesen. Do sada je uglavnom vodič EST-a Aleksandra Rašin išao sa njima na razne uspone u regionu, ali sam se ovog puta priključio iz samo jednog razloga:

Da donesem odluku.

Krenuli smo iz Beograda petak veče oko 23h.Malo je ljudi koji kapiraju planinare i njihovu strast da putuju celu noć do podnožja planine a zatim odmah ujutru da krenu na uspon do mesta gde će podići šatore. Moram da priznam, malo je i planinara koji to kapirajuJ U minibusu tokom noćne vožnje čujem od vodiča da u poslednje vreme gotovo da ne mogu da sakupe grupu za uspon gde se spava u šatorima. Postajemo polako konformisti. Da li to dolazi sa godinama ili su mladje generacije odlučile da idu linijom manjeg otpora? Znam samo da će nas u bliskoj budućnosti to otudjenje od Prirode puno koštati. Po dolasku u Bijelu već iz minibusa vidim lica meni dragih ljudi.Iz svih krajeva bivše Juge došli su na ovaj uspon. Iskreni zagrljaji donose dobru energiju, pa se nekako sa velikim entuzijazmom opremam za polazak u planinu.Pošto je meni ovo prvi put da sam na ovom tradicionalnom usponu koji se organizuje u čast nastradalih planinara daleke 1970-te godine, rekoše mi da do kampa ima 1500mnv visinske razlike.Taman da iskoristim priliku i popričam sa raznim ljudima koje dugo nisam video.

Devojke su natovarile na ledja rančeve teške preko 20kg i sa osmehom na licu krenule uz planinu. Vidim da su spremne za Himalaje još odavnoJ , ostaje još samo da se malo izbruse neki tehnički detalji kako bi postale familijarne sa alinističkim užetom. Prvu pauzu napravili smo u napuštenom selu Grabovčići u čijoj okolini sam video stećke zarasle u korov. Vekovima su ovde živeli ljudi a sada su tu samo urušene kamene kuće. Nastavili smo dalje i za nekoliko sati hoda stigli smo do jedne divne uvale gde su neki već podigli šatore. Lupoglav se crveneo u daljini pod poslednjim zracima sunca. Brzo smo našli mesta za šatore i za desetak minuta već smo bili u toplim vrećama, dok se na gorioniku topio sneg za prvi čaj. U mom šatoru Biljana i Jelena su ponele hrane kao da ćemo ostati ovde do kraja zimeJ , ali ja naravno nisam imao ništa protiv.Uživao sam u svakom zalogaju. Ko nije noćio pod vedrim nebom zimi u planini ne zne šta je propustio! Odmah zatim kreće priča uz toplu šolju čaja, a priči nikad kraja.

Uglavnom slušam razne ideje za našu ekspediciju, kako uraditi ovo ili ono, ali uglavnom kroz ljude progovaraju njihovi strahovi a da toga nisu ni svesni. Ako dodamo ego komentare tipa : Ja bi to ovako, ja znam bolje, onaj tamo nema pojma i slično, onda nije lako napraviti tim. Biti član tima znači poštovati tudje nesavršenosti i dati im šansu da daju svoj maksimum za ekipu. Uglavnom se nerviramo što neko nešto ne razume ili nije sposoban da uradi, a u stvari na taj način samo pokazujemo koliko nismo sigurni u sebe. Kako je noć odmicala svi smo se polako utišali, a ubrzo zatim i zaspali u našim vrećama za spavanje.Većina devojaka je sanjala himalajske snove, a ja sam razmisljao šta da im kažem idućeg dana.Ustali smo rano ujutru, nešto malo doručkoavali i popili po čaj. Organizatori su imali plan da krenemo na uspon u 7h što smo i uradili. Nikada nisam do sada bio na Prenju zimi a da smo imali ovakve uslove za uspon. Sneg se dobro stegao pa je hodanje sa derezama pravo uživanje. Brzo smo stigli do mesta gde su morale da se fromiraju naveze. Kako sam čuo tokom uspona neki su gundjali protiv navezvanja na uže jer je sneg stabilan a nagib nije veliki. Medjutim, mislim da su organizatori dobro promislili jer nije lako držati pod kontrolom 200 ljudi na planini a da pri tom sve bude bezbedno.

Bez nekog većeg napora stigli smo na vrh gde su devojke pevale rodjendansku pesmicu vodiču EST-a , Aleksandru Rašinu. Posle fotografisanja sa zastavama klubova, svako ja krenuo da se vraća sa svojom navezom ka kampu. Tokom silaska čujem neke kako pitaju: Đe su te žene što idu na Himalalaje? Vidim da svi znaju i da se priča o tome, ali malo njih zna da klub sam finansira celu priču. U današnje vreme to je podvig, ništa manji od uspona na neki od himalajskih vrhova. Po dolasku u kamp spakovali smo šatore i krenuli ka Bijeloj u podnožje planine. Tokom uspona imao sam priliku da osetim atmosferu u ekipi, da čujem njihova razmišljanja i da vidim sa koliko posvećenosti treniraju za odlazak u Himalaje. Tokom pauze u Grabovčićima rakao sam im da ovog proleća definitivno idemo na ekspediciju i da krećemo 16.4. Ponekad treba poslušati intuiciju mada glas razuma kaže drugačije. Neko je nekad napisao da je intuicija azbuka Božija i da je češće treba slušati. Ostaje mi da nakon donešene odluke marljivo radim kako bi dato obećanje ispunio do kraja. Dok smo se klackali u minibusu na putu za Beograd pomislio sam kako mi je dolazak na Lupoglav doneo jednu vrstu olakšanja koju dobijete kada donesete odluku. Ove devojke su zaslužile da osete magiju Himalaja. Samo se nadam da će im moj primer poslužiti kao model, kako bi ubuduće one drugima prenosile njihova iskustva i pomagale drugima da ostvare svoje snove.

Dok sam naslonjen na staklo busa gledao svetla u daljini kroz glavu mi je prošla jedna divna misao Thora Heyerdahl-a:

   „Granice,
  ja nikada nisam video ni jednu,
  ali sam čuo, da postoje u glavama nekih ljudi“
 

Dragan Jaćimović
Extreme Summit Team

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>