17 Jan

posted by:

Jacim

2

Komentara

Musala – ostvaren san

Dobro, pošto sam 2925 puta prepravila prvu rečenicu, mislim da bi bilo najbolje da je smesta preskočim i odmah pređem na drugu. Sve je počelo kada sam jednog običnog popodneva otvorila elektronski časopis Moja planeta i kada sam ugledala naslov Samo za dame – Hiunchuli (6441). Pročitah članak u jednom dahu, pa sva oduševljena pričom, idejom, brzo počeh da pišem prijavu. I onda, ko grom iz vedra neba, udari me pitanje – a šta ćeš ti napisati u planinarskoj biografiji – pentranje po Povlenu i letnji uspon na Korab sa rancem zanemarljive težine? Posle toga pitanja su počela da se nižu sama od sebe. Da, bila sam spremna da odustanem, a da i ne pokušam. Da, bila sam spremna da izbrišem prijavu, jer iako je u članku pisalo – želimo da damo šansu svima – sigurno nisu bukvalno to mislili, zar ne? Osim velike želje nisam imala ništa. Pre nego što sam zažmurila pred jedinstvenom prilikom u svom životu, odlučila sam se na sledeći korak – a da ja nazovem Dragana Jaćimovića i da ga lepo upitam, ima li uopšte smisla da se prijavljujem, da ne sanjam za džabe. Mogu misliti, kako sam zbunjeno i rasejano zvučala, kad me Jaćim začuđeno upitao – Jeste li vi ikad bili na planini? Šta naš najpoznatiji alpinista podrazumeva pod planinom, ubraja li i Povlen tamo? Ne sećam se ni šta sam mu odgovorila, ali se vrlo dobro sećam šta je on meni rekao – Vredi pokušati.

 

Posle Trema, drugi na redu pripremni uspon bio je Musala. Već je bilo svanulo kada sam, iz autobusa, po prvi put ugledala Rilu. Izgledala je veličanstveno i gordo, njena veličina davala je do znanja da je Ona ta koja određuje pravila igre, a ne mi – i odredila ih je savršeno po nas, častivši nas izvanrednim vremenom. Stigli smo do Boroveca, posle prepakivanje stvari i grupne fotografije krenuli smo u avanturu. Prolazeći kroz četinarsku šumu, uživala sam u svežem vazduhu, prelamanju svetlosti o zaleđen sneg, prelepim nijansama boja i svim ostalima čarima koje su u gradu nemoguće. Smatram da čovek pripada prirodi, a opet mnogi su danas toliko otuđeni od nje, planinarenje je jedna od retkih veza koja u današnje vreme ponovo spaja čoveka s njom i podseća ga na instinski poredak koji (bi trebalo da) vlada na Zemlji.

Uspon je bio konstantan, ali blag. Napravili smo nekoliko kratkih pauza, dok je prva i jedina veća bila kod Markudjik 2 ski centra. Inače, na svakoj pauzi smo se međusobno nudile kolačima, čokoladom, voćem, slaninom… Iskoristila bih ovu pauzu da kažem nekoliko reči o vođi uspona Aleksandru Rašinu – Raši. Jednom rečju – pravi vođa, opušten, vedar i rekla bih, spreman na sve. Posle nešto više od sat vremena, stižemo do planinarskog doma Hiža Musala. Nadomak doma, imala sam priliku da posmatram predivan zalazak sunca. Velika, užarena lopta polako se sakriva iza snežnog vrha, koji biva prikazan u svom punom sjaju, savršeno plavo nebo koje je prošarano po kojim oblačkom i tragom aviona, daje osećaj neopisive slobode. Nameštamo šatore, spremamo se za kulinarske čarolije (supa sa snegom) i počinak.

 

Čudno je to, kako se na planini brzo sprijateljiš sa ljudima, čini mi se da bi u svakodnevnom životu bili potrebni dani, nedelje, pa možda i meseci za to. Ovde po tom pitanju, sve teče nekako ubrzano, gotovo neprimetno. Na planini, tako mi se bar čini, iz ljudi isijava ono najbolje u njima. Nisam primetila da je bilo ko bio takmičarski nastrojen, u smislu da druge posmatra kao konkurenciju i protivnike. Takmičiš se sam sa sobom, protiv svojih trenutnih granica, s ciljem da ih proširiš. Bilo je dosta iskusnih planinarki i uživala sam u njihovim pričama i doživljajima sa mnogo izazovnijih planina. Takođe, posmatrajući ih, trudila sam se da upijem njihovo iskustvo, koje je i više nego dragoceno.

 

Ustajemo rano, spremamo se i krećemo ka Musali, ali sa zakašnjenjem od dvadeset minuta. Raša nas opominje da mislimo na druge i o tome kako možemo odmoći drugima. Sad nije bilo strašno čekati, kad je minus jedan i kad nema vetra, ali zamislite da je minus dvadeset i da ima vetra – s pravom nas kritikuje. Rančevi su nam bili znatno lakši – deo stvari ostavili smo u šatorima. Dereze. Po prvi put sam stavila dereze. Mislim da je sada pravi trenutak da spomenem Rašinog asistenta – Kenana Muftića, koji je nama neiskusnima i više nego pomogao oko podešavanja dereza (veliko mu hvala). Osim predivnog svitanja, ostatak puta do završnog uspona na vrh, pamtim po zatezanju dereza. Uspon i nije bio mnogo težak, budući da je snega jedva i bilo, tako da su nam cepini veoma lepo ukrašavali rančeve.

 

Izlazak na vrh. Ostvaren san. Stojima na krovu Balkana, okružena veličanstvenim vrhovima. Nebo mi je na dohvat ruke. U tom trenutku ne znam za granice i postaje mi potpuno jasno zašto su Turci ovaj vrh nazvali Musala (bliže bogu). Nikad se pre nisam popela na veću nadmorsku visinu, i još uvek mi se pred očima smenjuju slike tog čarobnog trenutka. Teško je opisati taj pobedosni osećaj nekom ko ne planinari, jer to se mora iskusiti, prosto staviti ranac na leđa i upustiti se u avanturu. S druge strane, onima koji planinare to nije ni potrebno opisivati, oni taj osećaj nose u sebi.Posle vrha, sve mi izgleda lakše, imam osećaj da mogu da pretrčim ceo spust (naravno, pošto sam skinula dereze). Relativno brzo smo stigli do doma, spakovali šatore i uputili se ka Borovecu. Posle je teklo sve glatko, kao po ledu J

Život je lep!

Teodora Savić Popović
Extreme Summit Team

 

 

Komentari:

  • sm4rk0 -

    Bravo Teodora za članak a svima za osvojen još jedan vrh! Još jedna stepenica ka cilju.

  • Bilja Cegar -

    Mnogo lepo, dirljivo!!! Pisi nam cesce, Teodora!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>