05 Jun

posted by:

Jacim

2

Komentara

Na ledjima uspavanog džina

Fruška gora je u glavnoj ulozi. Planinari je vole, a biciklisti obožavaju, jer im pruža sve što im treba. Obilje asfaltnih i zemljanih staza različitih profila.Tročlana grupa, Teodora i Ljubica, dve kandidatkinje za prvu  žensku Himalajsku ekspediciju sa ovih prostora, i ja, Ljubičin dugogodišnji saputnik, što peške, što na biciklu, odlučila je da uskršnje praznike provede na biciklima, na padinama i grebenu džina koji je prilegao u Panonskoj ravnici. Prvobitna zamisao bila je kampovanje, tako da smo iz Novog Sada krenuli natovareni bisagama u kojima se nalazilo sve što je potrebno i dve flaše vina koje nisu bile neophodne, ali ipak vredne nošenja. Vremenske prilike nisu nam išle u prilog. Kiša nas je ispratila, a prognoza za naredne dane obećavala je nestabilno i kišovito vreme. Pre izlaska iz grada, svratili smo do naše prijateljice Maje koja nam je dala ključ od njene kućice (u daljem tekstu Skloništa) koja se nalazi neposredno pored Patrizanskog puta koji vodi preko grebena Fruške gore, sa istoka na zapad ili obrnuto. Ova kratka poseta pokazaće se ključnom za naš uspešan boravak na planini, jer iako bez struje i vode, naše Sklonište omogućilo nam je dovoljno komocije, da kazaljka između mučenja i uživanja skrene ka ovom drugom.

 

Krenuli smo. Dok jesenja kiša rominja prelazimo most Slobode, ispod nas sivi Dunav, ispred pogled na Goru koja sa tamnim oblacima iznad sebe ne izgleda gostoljubivo. Prolazimo Petrovaradin, spuštamo se u Sremske Karlovce, kiša pojačava. Za bicikliste, kiša je jedan od većih neprijatelja. Prska vas sopstveno biciklo, vozila koja prolaze, točak onog ispred vas. Nema šanse da ostanete suvi, pa čak i da se obučete u potpuno nepromočivu opremu, bićete mokri od sopstvenog znoja. Na izlasku iz Karlovaca, naš prvi uspon. Banstol, prav put dužine četiri kilometara, sa prosečnim nagibom pet procenata. Na kraju uspona, desno počinje Partizanski put koji preko grebena Fruške gore vodi do granice sa Hrvatskom, a sa leve strane put se nastavlja i kroz Čortanovce, Bešku, Krčedin, zajedno sa Fruškom gorom spušta se do Dunava u Starom Slankamenu, gde Dunav napokon uspeva da se probije ka jugu pošto je osamdeset kilometara bio blokiran uspavanim džinom i prisiljen da teče sa zapada na istok. Mi skrećemo desno, kiša je oslabila. Iako se naše sklonište nalazi na tri kilometra od spomenute raskrsnice spuštamo se sa Partizanskog puta ka Sremskoj strani planine i manastiru Krušedol. Od Krušedola do Iriga put je talasast sa nekoliko kratkih, ali oštrih uspona gde snažniji mnogu testirati svoju eksplozivnost. Prolazimo kroz uspavano selo Prnjavor i voćnjake. Sa desne strane prati nas greben planine, a sa leve razliva se Sremska ravnica. Dok mi prolazimo, zbog vremenskih uslova nije baš tako idilično, sustižu nas kolege biciklisti, jedan naš, jedan stranac, već smo ih sreli na Banstolu, ali su uspeli negde da zalutaju. Naravno kriv je GPS. Idu ka Vrdniku, tamo su u hotelu, idemo i mi, ali oni su brži, nemaju tereta.

 

Od Iriga do Vrdnika, put nastavlja da talasa. Kroz selo Rivicu, prav kao strela, put se penje između dva reda kuća nekoliko stotina metara, na vrhu je kraj sela. Selo izgleda zaboravljeno, ali i dalje opstaje. Još jedan spust, pa uspon i ponovo spust do Vrdnika, banje i fruškogorskog turističkog centra u usponu. Mi smo samo u prolazu, lagano ulazimo u šumoviti deo, oblaci su tamni, izmaglica i slaba kiša, stvaraju utisak da smo u divljini. Uspon iz Vrdnika ka Partizanskom putu je kratak, oko dva kilometra, ali veoma strm sa deonicama nagiba dvanaest i trinaest procenata. Za bicikliste natovarene stvarima, nimalo jednostavan poduhvat. Znoj izbija, telo je pregrejano, a kad u glavi osetite puls…, na sreću tu je vrh, prevoj Zmajevac. Teodora koja prvi put vozi ovako nešto sa stvarima, pokazuje zadivljujuću snagu i talenat za vožnju, dok Ljubica svoju spremnost i izdržljivost po hiljaditi put potvrđuje. Od Zmajevca do našeg skloništa deli nas još petnaest kilometara po grebenu, gore-dole kroz vlažnu šumu, u sumrak, po putu u prilično lošem stanju. U sumrak rupe ispunjene vodom i sveže zakrpe, izgledaju skoro isto. Zvuk koji ispušta biciklo kada pogodite rupu skoro da se može uporediti sa onim kada nastavnik prevuče noktom po tabli. Uspeli smo, mrak je, ali smo ispred Skloništa. Sedamdeset kilometara. Ulazimo, skidamo mokru odeću sa sebe, palimo sveće, punimo sprinterice novinama. Malo čaja i nudli sa sokom od paradajza. Uvlačimo se u vreće još nenaviknuti na novo okruženje, ali dovoljno umorni da  tonemo u san.

 

Jutro. Silazimo u manastir Velika Remeta po vodu, vraćamo se, sve je mokro, kiša stalno preti. Oko podneva odlučujemo da nam Sklonište bude baza, a da mi treniramo bez stvari, odnosno sa minimumom tereta, kišnim jaknama i nešto hrane. Prelazimo deonicu po grebenu kojom smo sinoć došli, sada u suprotnom smeru, od Zmajevca nastavljamo grebenom, Teodora ponovo pokazuje snagu i na jednom usponu kida lanac. To nas je malo usporilo, a majstoru obezbedilo neprijatan izgled noktiju. Na grebenu iznad Beočina odlučujemo da se spustimo zemljanim putem do manastira Beočin. Blatnjavo je, ali nekako bez padova uspevamo da se domognemo manastira odakle nastavljamo asfaltnim putem. Izbijamo na Dunav, uz njega se vraćamo ka istoku do sela Rakovac. Kao i većina sela sa Bačke strane Fruške gore i Rakovac se od Dunava penje uz obronke planine, lagano širi po njima, i nestaje u šumi. Uspon iz Rakovca izbija na već više puta pomenuti prevoj-raskrsnicu Zmajevac. Dug je sedam kilometara i penje se od 80 do 420 metara nadmorske visine. Poslednja dva kilometra su najzahtevnija sa deonicama od dvanaest procenata, u proseku oko deset, i serpentinama. Šuma je gusta, listopadna, sa malim delom prekrivena i četinarima. Grmi, mračno je, skoro smo se pomirili da ćemo uskoro biti mokri. Kada se popnete na Zmajevac imate divan pogled na Sremsku ravnicu u kojoj se presijavaju jezera, na obližnjem vrhu ostaci Vrdničke kule ulepšavaju sliku. Spuštamo se u Vrdnik putem kojim smo se juče popeli, sada smo mnogo brži. Prolećemo kroz banjski centar i krećemo ka Irigu u kontra smeru od juče. Rivica je sada spust. Suvi smo, pobegli smo od kiše, gledamo ka grebenu, izgleda da tamo pada.

U Irigu smo, gradiću iz koga počinje uspon na još jednu fruškogorsku raskrsnicu, Iriški venac. Put lagano, za oko gotovo neprimetno, ali za noge primetno, penje između voćnjaka duž takozvanog Turskog brda. Ovde možete kupiti voće, vino, med od lokalnih proizvođača. Idilu kvari gust saobraćaj i nervozni kamiondžija koji misli da je ok ako legne na sirenu u trenutku kada se nađe iza vas. Na kraju Turskog brda počinje uspon kroz šumu, dva kilometra serpentina i nešto oštriji nagib. Poslednja deonica od Iriškog venca do Skloništa, spominjani razrovani put prelazimo po mraku. Prilično naporno, ali preživeli smo. Kraj drugog dana, osamdeset kilometara i ostali smo suvi. Uz malo vina isplanirali smo da sutra odvezemo ceo greben, sa istoka na zapad i nazad.Kišno jutro, kiša je padala do podneva. Naše Sklonište sada je izgledalo kao hotel, bez vode, struje i grejanja, ali suv. Greben Fruške gore valovit je i dug. Kad dolazite iz Bačke u Novi Sad uspavani džin vam se prikazuje u svoj dužini i ne možete da ga obuhvatite pogledom. Za nas izazov, gore-dole, gore-dole, preko četrdeset kilometara. Ideja je bila da se obiđu svi fruškogorski vrhovi gde bi devojke iskoristile šansu za poziranje. Krenuli smo oko jedan posle podne, kiša je stala, vreme se prolepšalo, vožnja ka istoku bila je turistička sa čestim stajanjem radi fotografisanja. Sunce se prvi put za tri dana probilo kroz oblake i sveže zelena boja šume najzad nas je prihvatila sa dobrodošlicom. TV toranj, Spomenik borcima za slobodu, Iriški venac, Kraljeva stolica, Zmajevac, Brankovac, Pavlasov čot, Crveni čot i Čotovi.

Pred kraj grebena put se spušta u brežuljkasto voćarsko područje koje podseća na Francusku. Tu smo imali bliski susret sa psima od metar visine, koje su gazde nehajno pustile da se šetaju po neograđenom dvorištu. Uz kišu, bočni i vetar u prsa, psi su arhi neprijatelj biciklista. No brzi smo, pa smo pobegli, a bila je i mala nizbrdica. Partizanski put završava se u Vizićima, malom selu odakle možete u Srem, u Erdevik ili na Dunav, u Neštin. Povratak nazad, invazija mušica koje vam ulaze u usta, nos i oči, pune vam kosu. Naravno, bilo je malo straha od pasa, sada smo na blagoj uzbrdici prilikom prolaska pored njih. Na svu sreću, nisu nas primetili ili ih nismo zanimali. Nama je to bilo ok. Ostale su još samo mušice. Danas nismo pobegli kiši. Sunce koje je obećavalo u rano poslepodne, izgubilo je bitku i počela je kiša. Sada vožnja nije bila turistička, držali smo tempo i pre potpunog mraka uspeli da se domognemo Iriškog venca. Ostala je poznata deonica od deset kilometara lošeg puta, opet po mraku. Opet smo preživeli, odradili smo greben, tamo i nazad. Devedeset kilometara. Zaslužili smo vino i testo koje je Ljubica majstorski pripremila. U Skloništu je već bilo kao kod kuće.

 

Četvrti dan, najzad sunce. Krećemo ka istoku, dosta je bilo grebena. Stajemo u obližnjoj vinariji, snabdevamo se, spuštamo se u Krušedol, istim putem kao prvog dana, samo je sada sunce učinilo svoje. Fruška gora blista sa desne strane, levo puca pogled na Sremsku ravnicu, vidi se i Avala. Prolazimo Irig, opet Rivicu uzbrdo, Vrdnik i nastavljamo dalje uz planinu do Jazka. Kraća zemljana deonica počinje od ljupkog manastira Mala Remeta. Ređaju se piktoreskna sela, put je valovit, usponi veoma oštri, toplo je, brzi smo. Dolazimo do sela Grgurevci. Raspitujemo se za makadam koji vodi do grebena. Stariji meštani kažu da ne možemo tamo biciklima, prolazi jedan mlađi i kaže možete sa tim  biciklima. Naravno. Mi znamo da možemo. Prvi deo, krupan kamen, dosta strmo, ali nekako napredujemo. Zemljani put iako strm i vlažan, olakšava penjanje. Opet smo na grebenu, ali ubrzo silazimo sa njega i spuštamo se zemljanim putem ka Čereviću. Prvi deo spusta završava u kamenolomu. Ogromni amfiteatar od crvenih stena usred zelene šume otkriva da je Fruška gora ipak stenoviti džin ispod pitome košuljice. Od kamenoloma, prelep spust kroz gustu šumu do Andrevlja, a zatim asfaltni put do sela Čerević. Na Dunavu mirno staro selo sa šarmom prošlih vremena. Na obroncima iznad sela gledamo u Dunav koji vijuga uz moćnog usnulog džina.

 

Nastavljamo uz Dunav do Beočina, ispred cementare skrećemo na uspon dug devet kilometara koji nas vodi do Pavlasovog čota visokog 532 metra, u neposrednoj blizini Crvenog Čota najvišeg vrha Fruške gore sa svojih 538 metara nadmorske visine. Uspon ide po vrhovima padina koje se kao prsti spuštaju sa planine što omogućava da doživimo i dubinu Fruške gore. Imamo i dobar pogled na Novi Sad i okolinu. Ovaj uspon koristi se u biciklističkom sportu za brdski hronometar. Nema previše saobraćaja, tako da bez obzira na fizički zamor uspinjanje pričinjava zadovoljstvo. Opet smo na grebenu, opet nas na Vencu hvata mrak, ali smo uspeli da stignemo do kuće. Napokon i više od sto kilometara u jednom danu. Trening se isplati.

Sledećeg jutra napuštamo kuću, ja sam dobro oribao pod jer smo uneli dosta blata za prethodna četiri dana. Ispunjeni, spuštamo se niz Banstol u Karlovce, zatim lagano vozimo do Novog Sada. Kao stvorena za biciklizam, pitoma i divlja ako poželite, valovita i strma, asfalt ili zemlja i kamenje, šuma ili pored reke i kroz voćnjake, vino, zadovoljstvo, zaboravljena sela, majka partizana. Fruška gora-uspavani džin.

Milisav Ostojić

 

 

Komentari:

  • mandara -

    uodlican clanak. pozelim da ocjijatako! samo gps i pristojan bic da ispratim sve naucim domaci na gmapi punktum po punk uradim i eveme.
    ps. nisam znao da verni pratilac Milisav ima i spisateljskih, kako sklonosti tako i mogucnosti. vjecito samozatajn, tih. u svakom slucaju talenta ne manjka nikvoga, i niukojom smislu.
    sporcki pozdraf, prof.im.

  • bata -

    Bas mi je drago da se spremate i za julsku ekskurziju:)
    pozdrav,b.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>