22 Jul

posted by:

Jacim

0

Komentara

Preko četiri hiljade metara…

Zahvaljujući razgranatim magistralama interneta i elektronskom časopisu “Moja planeta”, odjeci naših deraza čuli su se sve do alpske Švajscarske. Dok smo se mi odmarale od zimskih uspona, neko u Sionu, gradu smeštenom u dolini reke Rone, ušuškanom među veličanstvenim vrhovima, čitao je o nama i našim pripremama za Hiunčuli, vrh u planinskom masivu Himalaja. Kako je i on sam planinar, a još više čovek dobrog srca, osetio je naš entuzijazam i našu radost sa prethodnih akcija. Živeći dugi niz godina u komšiluku obronaka večnih Alpa i uživajući u njihovoj neopisivoj lepoti, poželeo je da i  nama podari deo svoje sreće i vidike na neverovatne prizore koje njegovo okruženje pruža. Tako je jednog dana, Dragoslav Ranisavljević – Bata, poslao mejl Jaćimu, u kojem nas, 12 žena kandidata za uspon na pomenuti Hinchuli, poziva u Sion da popnemo obližnji vrh Bishorn. Na nama je samo da dođemo do Siona. Ispostaviće se da i to samo nije uvek tako lako.

Prva etapa – Put

U ponoć, iz Beograda, natovareni rancima, derezama, cepinima i užadima, krenula su dva kombija put Mađarske, s namerom da stignu za petnaest sati u Sion. Stojim sa Ljubicom na autoputu koji prolazi kraj Novog Sada i željno iščekujemo ekipu. Zahvaljujući taksisti koji nas je dovezao, mi smo rekle vozaču gde je njemu najzgodnije da nas pokupi! Ulazimo u kombi i sedamo napred na mesto suvozača. Prva noć putovanja bila je prošarana čestim pauzama i overavanjem svake pumpe koja bi nam se nametnula na putu. Zato sutradan pauza skoro da nije ni bilo, čak i na sve naše molbe. Vozači su žurili, jer smo već kasnili. U nekom trenutku vremena budim se i primećujem da ulazimo u neki grad. Ljubice, koji je ovo gradić začuđeno pitam. To nije gradić, to je Minhenljutito mi odgovara. Pogledah na sat, tri popodne je, treba je da smo u Sionu. Pa šta ćemo tamoopet ja. Bože Teodora, kakvo je to sad pitanje. Ubrzo mi postaje jasno zašto mi je Ljubica ljutita – vozači su prvo promašili put, a potom lutali po petljama autoputa, bez mape i potpuno nespremni. Posle mnogo peripetija – uz pomoć mape koju kupujemo Ljubica i ja na jednoj pumpi, zatim i noćenja na livadi kraj druge pumpe na domak Ciriha, a na naše insistiranje da agonija i dvadesetočasovna vožnja bez pauze stanu – konačno stigosmo u kamp u Sionu, sutradan u deset sati ujutru, posle skoro dan zakašnjenja. Na-vrat-na-nos razapinjemo šatore, prepakujemo se i krećemo na prvi aklimatizacioni uspon.

Druga etapa – Čardak ni na nebu ni na zemlji

Neposredno pred podne, još uvek umorni od puta, pravimo svoje prve korake ka Bertolu (3311m). Moji koraci su laki i stabilni. Stene, čak ni one oštre, ne predstavljaju mi nikakav problem, sa mnogo sigurnosti koračam po njihovim ivicama. Imam dobre cipele, zahvaljući Bati koji ih je za mene, nesebično iznajmio. Planinski vazduh opušta i prija. Oči upijaju prizore i okolne vrhove. Tempo mi u početku odgovara, ali se ubrzo jedna od nas žali na njegovu brzinu, pa usporavamo. Nije mi mnogo teško usporiti. Razmišljam – loš dan mojoj drugarici, sećam se svog Midžora, ako joj je teško, nama je  lakše da usporimo, nego njoj da ubrza. Nailazimo na sneg. Oblačimo dereze, više radi vežbe nego što su nam zaista potrebne. Dom koji je izgrađen na ogoromnoj steni, pojavljuje nam se na vidiku. Neko  komentariše da je to čardak ni na nebu ni na zemlji. Do njega vode uspravne merdevine, dugačke oko pedeset metara. Nimalo naivno. Uskoro smo svi u domu, neki piju pivo, neki jedu supu sa kriškom hleba i sira, a neki i jedno i drugo. Prija jelo posle uspona. Sledi spust oko hiljadu i dve stotine metara, toliki je bio i uspon.

Treća etapa – Uspon do fensi doma

Krećemo. Predstoji nam uspon od 1600 metara. Danas imam i poseban lagani ranac, Bata mi ga je pozajmio, kaže da je moj kabast, i zaista, specijalna Batina vaga pokazuje da je moj ranac danas za 4-5 kila lakši od ostalih. Zato grabim uže za uspon u navezu, odlučna da ga nikom ne dam do kraja. Ali ne, uzimaju mi ga Ljubica, a potom se smenjuju Sonja i Ivana, dogovorena ekipa za sutrašnju navezu.

 

Prolazimo kroz četinarsku šumu, zatim se vegetacija smenjuje školski, niska trava prošarana planinskim cvećem i po kojim žbunom, a na kraju samo kamen. Sunce je upeklo, nijednog oblaka iznad nas. Čuje se šum ledničke rečice, punimo svoje flaše. Ukus ledene vode neopisivo prija. Gledam okolne vrhove i dah mi zastaje. Želim da ih dotaknem, da se popnem na njih, da mi pogled obuhvati beskonačnost koja se može samo sa njih videti. Već sàm pogled na oštre kupe, prekrivene belinom snega, me čini radosnom. Opet usporavamo, opet je jednoj od nas, zapravo istoj devojci od juče, tempo brz. Sa začelja kolone dolazi do Raše i ide iza njega. Cela grupa prati njen ritam. Meni je tempo prespor i postaje mi teško.

Dolazimo na domak krševitih stena i pravimo pauzu za ručak kraj jedne simpatične kućice. Volim građevine koje se stapaju sa prirodom ne narušavajući je i postajući, na neki način, deo nje. Cela Švajcarska je takva. Naš domaćin Bata se odjavljuje: da nas ne bi usporavao, jer je njemu juče bilo malo loše, on će se vratiti u Sion. Pomislih da će naša drugarica, “slaba karika”, slediti njegov primer, ali ništa od toga. Ni Raša ništa ne govori, šta ću ja, to nisu “moja posla”, vozim i dalje u njenom ritmu. Poslednja deonica je malo strmija pa je postavljena sajla za ispomoć pri uspinjanju. Stižemo do Cabane de Tracuit, modernog novoizgrađenog doma gde  nas očekuje bogovska večera. Jedemo i pijemo dosta tečnosti – sutra nam predstoji uspon na preko četiri hiljade metara i treba dobro pripremiti svoj organizam. Sledi kratak počinak.

Četvrta etapa – Finalni uspon

Doručkujemo u pet sati. Trebalo je da krenemo u šest sati, ali odlažemo polazak za sat vremena, čekajući da se nestabilno vreme sa snegom malo primiri. Sedam sati je, i dalje pada sneg. Ipak ćemo poći. Sonja i Ivana vezuju nas u našu navezu, sve znaju, da podele uže i rasporede nas. Našoj navezi Raša je dodao i Andrijanu, pa smo sada najbrži definitivno. Zato nas i stavlja na začelje. Andrijana ima tu ulogu već dva dana, ide na začelju kolone i brine da neko ne zaostane – kraljevski je odradila svoj posao. A da ne spominjem kako je u povratku ponela uže koje nije nosila na usponu i nikome ga do kombija nije predala, džaba molbe, ne da uže, kao da je sladoled. A sigurna sam da bi sladoled podelila sa nama.

Krenuli smo. U tri naveze. Ispred nas je naveza sa tri člana od kojih je jedna “slaba karika” koja, sećam se, nije ni večerala, ali je, na svu sreću ispostaviće se, vođa te naveze iskusna Medenica Bilja. Prva naveza ide u finom ritmu koji druga naveza ne može da prati, mi im čuvamo leđa. Sneg staje, sunce se probilo, belina je predivna, sve je super. Mi imamo vremena da stajemo, slikamo se, pijemo vode svaki čas. Kad zaostanemo, bez žurbe i lako stižemo navezu ispred nas, zaista su spori. Napreduju samo zahvaljujući mirnom, ali ubedljivom glasu Medenice Bilje “slaboj kariki”: “Samo polako, korak po korak, možeš ti to… Ajmo, lagano…Bravo…”. Prva naveza neprestano čeka, biće da se i oni slikaju i piju vode svaki čas. Zbog sve ukupno sporog ritma, Raša pametno zaustavlja uspon nadomak vrha. Prešli smo četiri hiljade, to potvrđuju dva gps-a, i Biljin i Sonjin. To je prvi put za mnoge od nas. Vrh je tu, ali nećemo do njega, treba se spustiti dve i po hiljade metara, do doma i dalje do kombija, a za popodne najavljena je kiša. Slikamo se, jedemo čokoladne mafine, koje nam je Katarina, drugarica ispala iz selekcije, a eto duhom i dalje sa nama, po Raši poslala, da zasladimo vrh. Krećemo nazad u istom poretku i scenariju. Ponovo Medenica Bilja hrabri “slabu kariku” i rečima joj uliva snagu koju ova nema i nepojmljivo mi je da joj se kasnije u domu, kada je za to imala jasnu priliku, nije javno zahvalila! Nas pet im i dalje čuvamo leđa, bilo bi loše da ih je samo tri. Tako bezbedno stižemo do doma.

Epilog- Šta je tim?

Krećemo dole. Dobar deo spusta još predstoji. Kiša pada i spira sav umor i prljavštinu sa mene. Razmišljam – šta je tim? Kad je nekom teško i ne može više, da li svi treba njemu se prilagode, ili bi pravednije bilo, da taj sàm dobrovoljno odustane i na taj način pokaže da mu je stalo do tima. Priznati sam sebi da ne možeš dalje, zar to nije podjednako jako i veliko kao i pomoći nekom? Razne misli me muče i vuku na razne strane. Nemam dovoljno iskustva da bih mogla reći šta je ispravno, a šta ne, ali znam šta osećam.

Nismo se popeli na Bishorn, ali smo zato osvojili druge vrhove, svakom ponaosob poznate.

 

Teodora Savić Popović
Extreme Summit Team

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>