14 Mar

posted by:

Jacim

1

Komentara

Prenj – Nema izgovora ni ograničenja

Zamislite pun minubus žena koji se kotrlja negde u sred noći. Kazaljke su skliznule sa dvanaestice, ponoć je prošla. Osmi mart je. I nije tako teško zamisliti. Ali Možete li dapogodite gde su se uputile? Ne, ne idu da razgledaju gradove i prodavnice. Idu da planinare, da punih pet sati uzbrdo nose punu ratnu opremu do mesta gde će postaviti šator i prenoćiti. Ne samo to, one će otići i korak dalje i mnogo više od toga. Probijaće se kroz maglu, prtiće naizmenično sneg, nosiće uže preko ramena, penjaće se i spuštati niz stene. Topiće sneg, kuvaće supe i čajeve. Možete li da zamislite to, da se bar na jedan tren oslobodite od hijerarhije koju nam svakodnevni život nameće? Da li se usuđujete da podignete glavu i sagledate najviše vrhove oko vas? Nešto ću vam reći – nije lako ali vredi.Cela noć putovanja bila je poprilično neopisiva. Osobe koje se poznaju svega nekoliko meseci, razgovarale su kao stari prijatelji iz detinjstva. Vreme na planini ne prolazi linearno, zato možda i nije čudno da već možemo naslutiti želje, osećanja i stremljenja osoba do nas. Smeh i dobro raspoloženje, kao i uvek pratili su nas. U pauzama smeha, dremale smo, ipak nas je čekao naporan dan. Polako sviće. Približavamo se planini Prenj. Ne mogu da odvojim pogled od stena pored kojih prolazimo. Je li to java ili san? Ako je san, nemojte me nikad buditi, ako nije, moji su snovi suvišni. Ljudske misli i um ne mogu da oblikuju i stvore lepotu kakvu Priroda može.

 

Pre ulaska u šumu i malo većeg uspona, Jaćim nas je glasno upitao ima li dobrovoljaca da ponesu uže. To uže je debelo i dugačko, zapravo poprilično teško. A Ranac mi ne beše lak, baš čudno. Dobro, priznajem da osam ovsenih kaša jeste suvišno, kao i četiri tunjevine, sveže ispečana riba, dve-tri paštete, pola kile paprika, šargarepe, puna kesa kesica sa supicama, kesa sa kiflicama, još kiflica itd. Usputne zalogaje ne računam (čokolade, sušene kajsije, ovsene štanglice, bademe itd). Da ne zaboravim – šest kuvanih jaja, koja su se usput, blago rečeno dezintegrisala i sjedinjila sa četiri mandarine. I hvala milostivom Zevsu, što smo osam sendviča i kesu sa zdravom hranom zaboravile u minibusu. Dakle, uže je trebalo poneti. Pre nego što sam stigla i da razmislim koliko bi mi teško to palo, već se neko javio. Velika je stvar staviti dodatnu težinu na svoja ramena i zanemariti sopstvene teškoće, da bi se pomoglo timu.

 

Prolazili smo kroz šumu, uspon je bivao sve veći. Sitna kiša je neprimetno padala, natapala nam jakne i rančeve, tako da smo na sledećoj pauzi morali da stavimo kabanice. Kako smo se penjali kiša se polako pretvarala u susnežicu, pa u sneg. Vegatacija se smenjivala i tako četinari zameniše listopadno drveće. Nije bilo lako. Naći pravi način da se nekom pomogne kad mu ne ide najbolje nije jednostavno. Skinuti nekom uže s ramena, ne znači nužno i pomoći. Ponekad mi se čini da je lakše popeti severnu stranu Ajgera, nego nekom pružiti ruku na pravi način. Nema više konkurencije, to mogu da potpišem. U jednom trenutku sam osetila da jedna osoba više misli na moje Himalaje, nego na svoje. Takva nesebičnost je i više nego retka. Izlazak iz šume ostao nam je u magli. Uskoro nas je Kenan dočekao na skijama. Kao i na Musali, on nam je dosta pomogao. Zapravo cela ekipa je bila sjajna i svako je uložio mnogo vremena i truda da bi cela ideja uspela. Ali neko je falio. Budući da nam je tokom puta smeh bio stalni pratilac, neko je prokomentarisao da smo poput dečije ekskurzije. Nije bilo daleko od toga. Direktor je bio tu, profesori, ali svima nam je falio naš razredni – Raša. Tokom prethodnih akcija, on nam je pružao konstantnu podršku. U teškim trenucima izvlačio je ono najbolje iz nas, na način koji može samo on. Rašo, ovaj put ti je oprošteno, ali od sada nema izostanaka!

 

Oko dva sata smo stigli do prelepog mesta u šumarku na širokom platou pod vrhovima koje još uvek nismo mogli da vidimo. Tu smo postavile šatore. Oblačimo pojaseve. Vezujemo osiguranje, žimar, osmicu i cepin za pojas. U rancu su nam dereze i voda. Nekoliko njih ostaje u šatoru. Priznati sebi da ne treba da ideš dalje, ne zato što trenutno ne možeš, nego da bi mogao i naredni put, podjednako je jako kao i dati sve od sebe da odeš. Nas deset sa Petrom, Kenanom i Jaćimom uputilo se ka Zelenoj glavi. Zamislite beo list papira. Takav nam je bio vidik. Vetar nije štedeo snagu. Polako se učimo timskom radu. Naizmenično prtimo sneg i nosimo uže. Ići uzbrdo prvi i prtiti sneg, ako slučajno sa strane izgleda lako, to nikako nije. Na nekim mestima se skoro propadalo i do kukova. Meni je sve bilo neviđeno zanimljivo i lepo. Pa i sama magla koja je skrivala okolne vrhove i obojila nas jednoličnom belinom, bila je za sebe lepa. Stajati u koloni, istovremeno biti sam i okružen prijateljima, neverovatno je iskustvo.Posle otprilike sat vremena hoda, pravimo pauzu. Mnogi sa kojima sam pričala o planinarenju (a ne bave se time) kažu da je to opasna aktivnost. Jeste – ako ne znaš šta radiš. Nije – ako imaš iskusnog vođu koji može da pročita misli planine, da proceni spremnost tima i shodno tome donese pravu odluku. To Jaćim i Raša sjajno umeju. Nedelju dana ranije, na deset minuta od vrha Vasojevičkog Koma, Raša nas je vratio zbog nesigurnog prolaza. Sada nas je Jaćim vratio zbog opasnosti od lavine. Sa njima na čelu, osećamo se sigurno. Vraćamo se ka kampu. Vetar nam je skoro zameo tragove, ali smo ih mi uspele pronaći. Magla se povlačila, plavičasta svetlost prolamala se kroz oblake. Da bi se uživalo punim plućima, treba biti spreman. Treba imati kondiciju. Nije dosta želeti i sanjati, to je samo početna iskra. Nema izgovara, niti ograničenja, ako nešto zaista hoćeš. 

 

Taman kad sam pomislila da idemo u šatore u toplu vreću i na toplu supu i čaj, čekalo nas je još jedno iznenađenje. Kenan je postavio uže na steni. Obuvanje dereza. Još uvek smo spore, opominje nas Jaćim. Krećemo jedna po jedna da se pentramo po steni. Dok se jedna penje, mi ostale cupkamo u mestu, ne bi li se zagrejale. Bilo nam je hladno i bile smo umorne. Jedva sam čekala da dođe red na mene. Ne zato što mi je hladno, nego jer sam se plašila da ne padne mrak i akcija stane pre nego što ja pokušam. Mogu zamisliti kako je ljudima na secondstep-u, kada im je Everest na dohvat ruke. Kakve li su im misli, dok im hladnoća i manjak kiseonika polako lome organizam? Stojati tako u redu, nije nimalo prijatno iskustvo. Sa manje ili više muke, sve smo uspele da se popnemo. Dolazimo u kamp. Zahvaljujući onima koje su ostale u šatoru, dočekale su nas supe i čajevi, što nam je posle napornog dana i više nego dobrodošlo. Noćile smo same u šatorima. Jaćim, Kenan i ostali spavali su u kolibi iznad. Razdvajala nas je šuma u kojoj bilo mina.

 

Rečeno nam je da budemo spremne u šest. Nismo bile sve. Pola sata kasnije jesmo, ali niko nije došao po nas. Kružile smo oko šatora, radile jutarnju gimnastiku, slikale se… I dalje niko nije dolazio po nas. Onda je jedna od nas predložila da odemo do kolibe da vidimo šta se događa, da ih pitamo šta dalje. Nije svejedno da li ćemo sedeti u šatoru i piti čaj ili kružiti oko šatora. U šator ne možemo –  oni mogu svakog trena doći po nas. Treba se organizovati, snaći i reagovati i u nepredviđenim okolnostima. Pošla sam s njom. Zbog opasnosti od mina, pažljivo smo pratile njihove tragove. Saznale smo da imamo vremena za čaj i da uspona neće biti zbog magle, nego da ćemo ići na stene da vežbamo žimarenje i absajl. Pre nego što smo spakovale šatore, sunce je provirilo, oblaci su se razišli i po prvi put sam ugledala Zelenu glavu. Balkanski Ajger – pomislih. Moram da se popnem jednom na njen vrh! Moram doći ovde ponovo! Osećam se tako moćno, neprikosnoveno, ne zbog svoje veličine, nego zbog svoje snage što mogu da uočim Njenu. Koliko smo mi srećni samo što smo ovde i sada.

 

Penjanje. Brzina nije isto što i brzopletost. Brzina tek može da se stekne, kada se potpuno isključi brzopletost. Treba razmišljati, tu nema mesta naglim pokretima. Treba imati bar dva hvata unapred u vidu. Izazov je. Uspela sam da se ispenjem sa žimarom. Sve smo uspele! Posle je usledio absajl. To je tek priča za sebe! Nalet adrenalina! Često sam čula kako ljudi spominju frazu – treba držati život u svojim rukama. Znači na to su mislili! Da li sam se uplašila? Lagaću ako kažem da nisam, ali to je bio pozitivan strah, pomoću kojeg se polako pomeraju granice. Da mi se svidelo malo je reći. Jedva čekam leto! Sa svakim usponom ne samo da nešto naučim, nego shvatim i koliko još treba da naučim. Zato neopisivo hvala svim ljudima koji su doprineli ovoj priči i koji nam nesebično prenose svoje znanje i iskustvo.

Život je lep!

Teodora Savić Popović
Extreme Summit Team

 

 

Komentari:

  • hogshead -

    Lijepo opisane impresije o meni vrlo dragim gudurama koje volim nazivati svojim dvorištem… dođite nam opet 😉

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>