29 Oct

posted by:

Jacim

3

Komentara

Timski duh i naši strahovi…

Jedan od rituala bez kojeg ne može da počne ekspedicija je Puđa.To je ključni momenat ekspedicije mada većina ljudi koji sa strane dolaze u Nepal da penju himalajske vrhove ne misle tako.U stvari oni ne vide i ne osećaju kakvu energiju donosi ritual i koliko je to bitno za harmoniju u ekipi, naročito za odnos između Sherpasa i članova ekspedicije.Sa jedne strane tokom ceremonije većina penjača usmerava svoje misli ka vrhu, gde se svako moli svom Bogu da ekspedicija bude uspešna, a uspešna znači da popenjemo vrh bez obzira na sve i da se živi vratimo kući.Pri tom treba reći da svi razmišljaju u svoje ime, a sa ostalima šta će biti to je manje važno.Nigde više ego ne lomi čoveka kao na ekspedicijama.

Sa druge strane Sherpasi imaju drugačiji pristup.Oni se unapred izvinjavaju planini što će je povrediti sa oštrim šiljcima dereza i cepina, što su poremetili sklad svojim dolaskom, traže mir i spokoj u ekipi čiji su deo i mole za oproštaj planinu jer su uljezi u tudjem dvorištu.Nigde se ne spominje vrh i ostvarenje cilja.Sam vrh je posledica ovakvog načina ramišljanja a ne jedini cilj zbog kojeg smo se okupili u podnožju planine.Tokom trajanja ceremonije na licima penjača preovladava izraz zabrinutosti, dok Sherpasi deluju smireno a u nekim trenucima čak veselo.To utiče na sve prisutne, pa ako se popije i neka šolja čanga onda svi postanemo jedno.

Taj osećaj zajedništva prodire i u najokorelije ego manijake pa se vremenom stvori osećaj timskog duha.Naravno ima onih koji su neizlečivi i kojima izreka „Ko traži cilj ostaće prazan kada dostigne a ko traži put nosiće stalno cilj u sebi“ nikada neće biti jasna.Naime što je veća žudnja za ciljem to je veća i praznina kada ga dostignemo.Posle toga ta praznina traži novi cilj i tako u krug.Nema kraja a ni sreće…

Glavni razlog za ovakvu situaciju jesu naši strahovi koje sa sobom donosimo u Himalaje, naročito strah od  neuspešne ekspedicije odnosno nepopetog vrha.Zanimljiva je činjenica da je strah od neispunjenja cilja mnogo veći nego recimo straha od smrti ili povredjivanja.Snažan fokus na vrh često zamagli objektivne opasnosti kojima smo izloženi pa je tako subjektivni osećaj bezbednosti veći nego što bi trebalo.Da bi apsurd bio još veći, ljudi uglavnom dolaze na velike ekspedicije sa namerom da se oslobode sopstvenih strahova, ali ih samo retki prevazilaze.

Zašto je to tako?

Jednostavno ljudi se plaše da daju deo svoje energije, mentalne snage, veštine i emocija nekom drugom, odnosno da se daju u korist tima.Misle da će biti slabiji, ako deo sebe daju drugima i da će izgubiti i to malo samopouzdanja koje imaju.Upravo je obrnuto.Što se više daješ više i imaš.Energija tima se vraća i osećaj ogromnog samopouzdanja nas obuzima kada znamo da nismo sami u tom ledenom bespuću.U realnim situacijama ovo se retko dešava jer je teško pobediti sopstveni ego koji nas drži okovanim našim strahovima.Zato se većina članova ekspedicije vraća kući sa istim “koferom” sa kojim je pošla na put  a Himalaji ostaju tamo gde stoje hiljadama godina kao nemi posmatrači naših unutrašnjih borbi.

Ima ona priča da nas planine menjaju  i pomažu nam da budemo bolji ljudi.Valjda to ima utemeljenje u ideji da ekstremni uslovi rađaju ekstremne napore i odricanja, kada naše maske padaju otkrivajući nam našu suštinu pred drugim ljudima.Iskustvo mi govori da je mali broj ljudi koji se suštinski menja, a da su najbrojniji oni koji samo dobro glume promene.Sve mi se više čini da planine ne leče već samo postavljaju dijagnozu.Ne može sport kojim se baviš i ekstremni uslovi koje proživljavaš da te učine boljim čovekom ako ti to ne želiš ili već ne nosiš klicu dobrote u sebi.Ekspedicije mogu samo da pokažu tvoje pravo lice jer su Himalaji i ljudi koji tamo žive samo ogledalo u kojem se sve vidi.Na nama je da smognemo snage i hrabrosti da prihvatimo to što vidimo.To je početak puta, početak promene na bolje.Koliko ćete biti uspešni na tom putu zavisi od toga koliko ste spremni da budete iskreni prema sebi.

Kakav god ishod bio jedno je sigurno: Ko se usudi, pobedjuje…uvek!

Dragan Jaćimović
Extreme Summit Team

Komentari:

  • Aca Damnjanovic -

    Onda da pobedimo!

  • suzana -

    Nekako sam mislila da su planinari podredjeni grupi i da tu nema mesta za ego, valjda gledam iz svoje vizure…

    Uzivam citajuci,sve pohvale

  • Tina Grajic -

    Bravo!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>