Let kolibrija
Deo iz knjige “Let kolibrija – parabola o životnoj sredini”
Stara narodna priča pripovedana među pripadnicima naroda Kečuan iz Južne Amerike i Haida sa Severnog Pacifika. Ilustrovao i priredio Majkl Nikol Jagulanas
Strašna vatra je gorela i besnela šumom.
Sve životinje su se bojale i pobegle iz svojih domova. Slon i tigar, dabar i medved, svi su bežali, dok su ptice nad njima letele u panici.
Okupili su se svi na ivici šume i gledali.
Sve životinje su bile tu, sem jedne.
Samo Dukdukdija, mali kolibri, nije hteo da napusti šumu. Brzo je odleteo do potoka. Kljunom je zahvatio jednu kap vode. Doleteo nazad i prosuo vodu na vatru.
Ponovo je odleteo do potoka, doneo još jednu kap i nastavio tako – tamo-amo, tamo-amo.
Druge životinje su gledale kako malo telo kolibrija leti uprkos ogromnom požaru i strahovale su. Dozivale su malog kolibrija i upozoravale ga na opasnost od dima i toplote.
„Šta bih ja mogao da učinim?” – jecao je zec. „Vatra je previše vrela.”
„Ima previše dima!” – zavijao je vuk.
„Izgoreće mi krila! Moj kljun je premali!” – hukala je sova.
Ali mali kolibri nije odustajao. Leteo je do potoka i nazad, uzimao vodu i prosipao je, na šumu u požaru, kap po kap.
Konačno, veliki medved je rekao: „Dukdukdija, šta to radiš?”
Ne zastajući, kolibri je pogledao dole na sve životinje i rekao:
„Činim sve što mogu!”