Ako se ikada nađete u situaciji, da neko za Vas kaže: kako ne vredite, da ste nesposobni, lenji, lošiili bilo šta tako besmisleno
Prvo se zapitajte ko je taj neko i koje su njegove kompetencije da vas kritikuje?
Da li je dovoljno stručna osoba “ekspert” u datoj oblasti pa ima “osnova” da tako nešto kaže ili je najobičniji “hejter”?
Onda pročitajte (još jednom) ovu priču, mada sam sigurna da ćete je iz prve zapamtiti!
Jednom davno bi mladić, veoma potišten i nesrećan.
Nailazio je na ljude koji su ga omalovažavali. Rešio je, kao i svi iz tog doba, da pomoć zatraži od velikog mudraca. Kada je stigao tužnim glasom rekao:
“Dolazim, učitelju, jer se osećam bezvredno. Nemam volje ni za šta. Kažu mi da sam loš, da ništa ne radim dobro, da sam nespretan… Kako da se popravim? Šta mogu učiniti da me više cene?”
Učitelj mu je, i ne pogledavši ga, rekao:
“Baš mi je žao momče, ne mogu ti pomoći. Moram prvo rešiti svoj problem. Možda kasnije…”
Malo je zastao, pogledao ga i dodao:
“Kada bi ti meni pomogao, brže bih rešio svoj problem i možda bih ti onda lakše mogao pomoći.”
“Vrlo rado, učitelju”, reče mladić.
“Dobro”, nastavi učitelj. Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu leve ruke i pružajući ga mladiću, rekao:
“Uzmi konja i odjaši do tržnice. Treba da prodaš ovaj prsten, jer moram vratiti dug. Moraš za njega dobiti najbolju moguću cenu ali ne prihvataj manje od zlatnika. Hajde sad i vrati se što pre.”
Mladić je uzeo prsten i srećan otišao. Bio je to lep prsten bakarne nijanse sa plavičastim kamenčićem na sebi. Verovao je da je dobio lak zadatak kojim će napokon pokazati kako je dostojan poštovanja i da će se začas vratiti učitelju sa traženim dukatom i samim tim brže rešiti svoj problem.
Čim je došao na tržnicu, počeo je nuditi prsten trgovcima. Oni su ga promatrali sa zanimanjem sve dok im mladić nije rekao koliko traži za njega. Kad je mladić spomenuo zlatnik, neki su se smejali, drugi su okretali glavu, a neki su samo odmahivali rukom u znak negodovanja. Samo je jedan starac bio dovoljno ljubazan da mu objasni da je čak i zlatnik previše vredan da bi ga dobio u zamenu za prsten. Drugi je čak želeo da mu pomogne, te mu ponudio par srebrenjaka i bakarnu posudicu, ali mladić je dobio uputstvo da ne prihvata ništa manje od zlatnika pa je to nevoljno odbio.
Nakon što je ponudio prsten svima koje je sreo na tržnici, a bilo ih je više od stotinu, skrhan zbog još jednog neuspeha popeo se na konja i vratio kod mudraca pognute glave.
O kako je samo mladić želeo taj zlatnik, da ga može dati učitelju i rešiti ga brige, i dobiti njegov savjet i pomoć! Još jedan neuspeh mu je pokazao da su drugi u pravu i da izgleda ništa ne može valjano uraditi.
“Učitelju”, rekao je, “žao mi je. Nisam mogao dobiti to što ste tražili. Možda sam mogao uzeti dva ili tri srebrenjaka i bakarnu posudu, ali sumnjam da ćemo ikoga zavarati u vezi s pravom vrednošću ovog prstena.”
“To što si rekao je veoma važno, mladi prijatelju”, odgovorio je učitelj.
“Najprije moramo doznati pravu vrednost ovog prstena. Ponovo uzjaši konja i idi zlataru. Ko to može znati bolje od njega? Reci mu da želim prodati ovaj prsten i pitaj ga koliko može dati za njega. Ali ma koliko ti nudio, nemoj ga prodati. Vrati se ovamo s prstenom.”
Mladić je opet uzjahao konja. Zlatar je pregledao prsten uz svetlo uljane lampe, zatim kroz lupu, izmerio ga na nekoliko različitih vagica kako bi tačno procenio njegovu vrednost i na kraju rekao mladiću:
“Reci učitelju, momče, da mu, ako ga želi odmah prodati, za prsten ne mogu dati više od 58 zlatnika.”
“Šta, 58 zlatnika?” uzviknuo je uzbuđeno mladić.
“Da”, odgovorio je zlatar. “Znam da bismo vremenom za njega mogli dobiti i 70-ak, ali ako ga hitno prodaje… u skorije vreme 58, a najviše 60.”
Mladić je odjurio učiteljevoj kući i rekao mu šta se dogodilo.
“Vidiš”, rekao mu je učitelj nakon što ga je saslušao.
“Ti si poput ovog prstena: vredan i jedinstven. Kao takvog te može proceniti samo pravi stručnjak. Zašto ideš kroz život želeći da neko nebitan otkrije tvoju pravu vrednost?”
Rekavši to, ponovno stavi prsten na nali prst i nastavi sa radom.